Минут живота на екрану може срушити пола века узвишене реалности ...

Знак препознавања: Скретање пажње 

....Минут живота на екрану може срушити пола века узвишене реалности или јој, у супротном случају, дати завршни, блештави ореол. Вара се свако ко пати што ће га уместо пет, десет, тридесет минута, у раму ТВ реалности бити само 60 секунди. И тих шездесет некад су четрдесет, о чему усликани појма нема. Данас, кад је степен технолошког развоја досегао врхунце манипулације, информатива заузима високо место са количником истинитости. Употреба технотрикова, фотошопирања, пострадова разних врста, још није деградирала конвенцију информативне слике. Волим напор да се сними кадар овог тренутка, јер већ следећег га нема, волим кад сниматељ узме камеру на раме и закорачи у догађај, кад ухвати светло и ситуацију без режирања и понављања. Сниматељи непредвиђеног, за мене имају ранг заслужних уметника. Волим кад врућ материјал унесем у монтажу, кад га мајстор монтаже меморише и заједно од најбољег, правимо боље, упркос столицама без наслона, дугмићима који на додир отпадају, истрошеним касетама. Ако нам затреба ваздуха, преоријентишемо се на сопствене резерве. Али, наш удружени адреналин добија битку и са техником. И ту не важи рок трајања ни истекла гаранција. Жеља да поетизујемо, да наткреирамо сниматељев занос са терена, успева да збуни и покварену машину. Једном, двапут, и она је принуђена да се понаша као да је од јуче. Одради што јој је задато. Иза тога, зна се шта ће рећи телефони који звоне.

Дакле, ја сам дневно програмирана. И мој нервни систем је – дневни. И крвоток. Ја сам од оне врсте која има добре налазе. Само је повремено, од прекомерне дозе рада – на инфузији. Али, чим водица исцури, поново смо у акцији. Дужа пауза у раду, резултира „падом система“, атрофијом организма. За поштеног информативца дужи годишњи одмор је као пензија. Људи ТВ информативе, то је лига гвоздене нерватуре, физичке и менталне виталности, феноменалног организационог инстинкта, хиперинтуитивности. Стално смо  доступни, кад звони телефон, прва мисао је – редакција! Ми имамо два јата лептира у стомаку. Прво зна се, а друго покреће адреналин сталног опреза. Шта је следеће, који је мој наредни јуриш? И катарза?

Бранка Криловић

објављено: у Политици:  06.11.2011.  Видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Ad-hok-umetnost.sr.html