Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)?

Укупно приказа странице

Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?

Одговор Владете Јеротића
........ «Ренесансни или универзални човек Балкана и Србије, Светозар Бркић, пише о Косовском боју и о Џемсу Џојсу», сведочи Владета Јеротић, у књизи Сећања (Ars Libri: Задужбина Владете Јеротића : Беокњига, Београд, 2010, 240 стр.; стр. 99). Доста година после одласка Светозара Бркића са овог света, Јеротић је осећао потребу, пишући поговор за Бркићеву књигу Одсутност, да поразговара са пријатељем кога је волео, сматрајући га, поред осталог, и за «Ренесансног српског човека» (стр. 102. нав. издања). Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)? Ако у српској литератури и култури после 1945. године има још ренесансних духова, ко су они? Да ли их има и међу оним личностима којих се Господин Јеротић сећа у својим Сећањима? За оне који нису стигли ни да прелистају ни да прочитају Јеротићеву књигу да кажемо да овај неуморни полиграф пише о овим стваралачким личностима: Љубица Марић, Енрико Јосиф, Светомир Настасијевић, Светозар Света Бркић, Макс Еренрајх, Живорад Жижа Васић, Хуго Клајн, Миодраг Поповић, Тарас Кермануер, Меша Селимовић, и Добрица Ћосић Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?

Translate

СУБИТА Диз

Претражи овај блог

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

ЖАР ПТИЦА. Сазвежђе З. ФРАГМЕНТАРИУМ. Слике српског Севера и Југа


Објављено је 23.03.2016. ЖАР ПТИЦА

Почетком пролећа 2016. године, опет сам био неко време у Звижду. И тада сам обилазећи потес "Преко Пека" снимио понешто. Али видео сам, да је у меморији камере остало и неколико клипова снимљених и у Звижду, 2014. године, а затим и у Лебану, на Радан планини. Понека од тих лица живих на филмској траци, у међувремену су - променила свет...Не треба уништавати слике. Не треба их бацати. Не. Негде су фотографије и клипови једини споменици неким преминулим пријатељима. Филм је као жар-птица. (22.марта 2016. По повратку у Београд)

ЛеЗ 0007793

субота, 12. новембар 2011.

Антологичарка, Г-ђа Рогановић


КУЛТУРНИ ДОДАТАК

ПОЛЕМИКЕ НЕКАД И САД

Цитати из лонца-Претис

Знак препознавања: Један од уредника ЗАВЕТИНА

Мала антологија одломака из домаће и стране штампе и архива
I  ФРУШТУК-КАФА У ЈЕЛИСИЈУМУ
Овђе на неким мјестима Љубомир и Светозар говоре и раде као будале и вјетрењаци и рђави људи; Драгиња и Мелиса као курве, а Влајко и Агапија опет кошто морализирају као Сократ…
Из тога свега морамо закључити да г. В. не зна ни историје, ни географије, ни логике, ни поезије, ни реторике, нити зна шта је морал, ни стид, ни учтивост, нити познаје карактер народа нашега, ни ништа. (Вук Караџић, Друга рецензија србска, о роману Љубомир у Јелисијуму Милована Видаковића)
*
Пита ме, да му кажем гди је Љубомир био затворен, кад је вели за једну ноћ да озове са Милорадом на Мораву стићи могао? Кад убо ја неназначих место оно, гди је он затворен би, како може мој Ценсор от неизвестна места к месту известному растојаније оно мерити… Та он ако је и био из Херцеговине, не следује да није и у Сербији затворен бити могао... в за кафу што ми каже да ове у оно јошт време у Европи није било, и мени је то, може бити, и боље нежели и јему познато, но ја као и роману волео сам и кафу Господи за фруштук дати, него сланине или мандаре... (Милован Видаковић у Предговорутрећег дела Љубомира у Јелисијуму, одговара Вуку Караџићу)

II СТРАСНО ДНО КРИТИЧКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ 
Јерков је живи пример човека који у књижевности крчи нове путеве. Тако је за свој докторски рад својевремено изабрао да пише о „најмање познатом писцу српскога језика”, „непризнатом” Иви Андрићу. Па ни тај свој докторски рад до дан данас није објавио у иоле читљивој форми, већ га крије у подруму Филолошког факултета на којем држи катедру доживотног професора из два предмета: „Које је године Андрић добио Нобела”, и „Зашто Киш није добио Нобела” (Небојша Васовић, НИН, А. Јеркову, полемика поводом Васовићеве књиге о Кишy)
*
Васовићева књига (је) увреда за свакога ко чита, воли и проучава српску књижевност, то је најнижи тренутак критичке интелигенције.За ту књигу њен уредник, песник, приповедач и књижевни критичар Васа Павковић каже да је „врло добро, страсно написана, узбудљива и провокативна, аналитична и аргументована, духовита и драматуршки прецизно организована”, па би је објавио „и када би у потпуности одударала од онога што (он, Васа Павковић – прим. А.Ј.) мисли о Кишовом делу”... Ја бих волео да се он прене из овог стања у којем се са Васовићем не „слаже без остатка”, али се ипак слаже. Ја се не слажем ни у чему, а скоро исто толико се не слажем ни са Васиним „открићима” да Љиљана Хабјановић-Đуровић пише боље од Владимира Тасића, или да се Ева Рас може хвалити једнако као Горан Петровић... (Александар Јерков, НИН, поводом књиге Н. Васовића о Кишу)
.......................................................................................................................
IV  СТЕРИЈИНА ШКОЛА
Ко год је изучавао филозофију и научне или уметничке теорије, а Мандић очито није, добро зна да је српски језик веома сиромашан у области апстрактног мишљења, те да је ту свако „посрбљавање“ врло штетно... Ова језичка мањкавост не важи, на пример, за пољопривредне или еротске појмове...  (Иван Меденица, поводом колумне Александра Мандића у Политикином Културном додатку)
*
Није вам сметало ни то да професор факултетета за драмске уметности не разуме да сам ја написао један сатирични угурсузлук, и да се односи према њему као према теоријској студији. Само паралажа уме да буде толико слеп да не види како је исмевање појаве да се комбинују речи које ни онај који их изговара не разуме, уствари спрдња са засењивачима простоте, а не некакав индекс речи које се не смеју користити... (Александар Мандић, поводом колумне Ивана Меденице у Политикином Културном додатку)
..................................................................

VI ФИЛОЗОФИЈА НА ЛИФТИНГУ
„Прошле године у Француској је избила велика полемика после објављивања књиге Бернара Анрија Левија О рату у филозофији. Како би оправдао своју критику Канта, Леви се позивао на филозофа Žана Батиста Ботила. Ботил, међутим,никада није постојао – то је лик из књиге Сексуални живот Емануела Канта чији је аутор Фредерик Паж, филозоф по образовању и новинар сатиричног листа Оковани патак. Паж,који уређује рубрику ’Карла Б’(замишљени дневник Карле Бруни),написао је да је Леви, док је писаокњигу ’вероватно у другој руци држао фен за косу’; новинар и писац Пјер Асулин је на страницама свог блога у електронском издању Монда Левија назвао ’оперисаним од хумора’ а његову књигу’манифестом надувеним од ботокса’...” (Из извештаја наше сараднице из Париза, Ане Оташевић)
Приредила В. Рогановић
објављено: у Политици: 13.11.2011.
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
         видети више, текст у целини: http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Citati-iz-lonca-Pretis.lt.html
_______________
   
     Мали критички додатак о новопеченој антологичарки, познатијој као новинарки и уреднику  тзв. културног (читај:новокомесарског) додатка

    У истом броју Политике, тј. КД, стр. 2 публикован је текст  Велимира Ћургуса Казимира под насловом Немогуће припада култури а не политици, а као увод у овај подужи текст публиковане су ове речи:" На скупу посвећеном раду Фонда за отворено друштво у Србији, истакнута је потреба концентрисања институција, људи и идеја, одбране и отварања јавних простора за подстицање критичког мишљења", итд.Подстицајне речи, добро да је и то уопште објављено у Политици, не можемо се не сложити да у овој земљи, па и у листу Политика, тј. у КД, има врло мало простора за подстицање "критичког мишљења". Зашто је то у земљи Србији тако и докле ће то трајати? Одговор на ово питање није једноставан, на њега су покушали да одговоре пре низ година часопис Херетикус и ове јесени пожаревачки часопис "Браничево", бр. 5-6/ 2011 у целини посвећен парадоксу књижевне лустрације. Међутим, часописи који критички проговарају о неким парадоксима наше културе, друштва, живота, историје и траума, нису омиљени ни у Политици, нити у другим дневним новинама, тј. културним додацима - прећуткују се. Као ни аутори -сарадници таквих часописа и настојања.У нашим дневним новинама омиљени су сурогати, ширења магле по диктату властодржаца (нових комесара). Погледајте само - ко су уредници већине рубрика посвећених култури!
    У истом броју КД, стр. 4, уредница КД, приредила је "Малу антологију одломака из домаће и стране пштампе" -примере полемика некад и сад. Те цитате је новопечена антологичарка поделила у 6 делова, и на 3 Политикина ступца су стали примери из последња два века! Е, сада, ако је то најава, можда, и неког рукописа, само одломак, онда - ништа. Али ако није, шта је онда то? 
     Једно је бити антологичар, друго цитатор!
      И какве су то, молим вас, полемике, тј. примери од I - VI?
      Полемичаре, који имају шта да кажу и напишу, који имају аргумената, нећете наћи на страницама Политике. Осим у попсебним случајевима.Треба ли да доказујем и зашто?
     Зар вам се не чини, да уредници културних рубрика данас у нашим дневним листовима нечему другом служе?
     И није ли новопечена антологичарка парадигматичан пример?  
        

    




kupus in fabula | 09/11/2011 09:41

( Александар Мандић : Из писма  уреднику Политикиног "културног додатка")
...
Знак препознавања


Радо бих са Иваном Меденицом расправљао о надобудном језику, али тога неће бити. За такав разговор би требало да ме поштује, овако имам само разговор са Вама. Допустили сте му да ме ниподаштава и вређа; ваш штићеник у лила џемперу верује да ће бити убедљивији ако саговорника успут рита.
Зашто сте дозволили да ми као дудуку објашњава како је реч „својеврстан“ српска? Где пише да сам бирао само стране речи? Ко хоће, може да примети како се том поштапалицом често прикрива лењост мишљења, одсуство напора да се нађе права реч. Зато је ту где је.
Млади професор ме, уз ваш благослов, подучава како не знам да треба рећи „рубрика за културу“ већ неуко пишем „културна рубрика.“ Видим да још нисте на сајту променили своју икону „Културни додатак“ у „Додатак за културу“, али верујем да ће од сада сви новинари да се исправе: нема више спортске, политичке, унутрашње, београдске рубрике већ само рубрика за спорт, рубрика за унутрашњу или спољну политику и рубрика за Београд. Пазите шта радите, Меденица вас гледа.
Ви сте му допустили да своје дубинске анализе обавља на мом „веома плитком тексту“, да своју арогантну и надобудну „разградњу у два потеза“, (нешто као шах-мат мени, пацеру обичном), демонстрира на истом месту где пишем и ја. Нисам приметио да се ви новинари између себе шутирате у свом листу. За мене изгледа то не важи, хоћете да будем један од пит-булова у рингу. Није баш домаћински, морате наћи другог госта коме ће то пријати.
Вама не смета што професор драмски своју теоријску артиљерију троши на нешто што очигледно спада у сатиру, комендију, пародију, карикатуру, каламбур... како год хоћете. Стварно мислите да је то разумна размена идеја, разговор о датој теми? „Тематизовање“ како би сеони изволели изразити. Каже да је мој текст „сумњиве духовитости”, то је нешто што би као критичар могао да прикаже, волео бих то да видим.
Није вам сметало ни то да професор факултетета за драмске уметности не разуме да сам ја написао један сатирични угурсузлук, и да се односи према њему као према теоријској студији. Само паралажа уме да будe толико слеп да не види како је исмевање појаве да се комбинују речи које ни онај који их изговара не разуме, уствари спрдња са засењивачима простоте, а не некакав индекс речи које се не смеју користити. Да ћете то препознати, то је нешто што сам од Вас као уредника очекивао.
Ви  као да верујете да је његов шут у моју задњицу („ко год је изучавао филозофију или теорију, а Мандић очито није“) допринос разговору. Како се та моја мањкавост у образовању види? Тако што се усуђујем да карикирам надобудне комбинације речи, а међу њима су и неке које су изгледа неким законом заштићене. Дакле, они који их користе су интелектуалци, по њима се посвећени препознају.  
Правићу се да не примећујем циничну жаоку на почетку, коју је требало ви да увидите, и простодушно признајем да ми је Аристотел ближи од Дериде и Лакана. Госпођо уреднице, молим Вас да јавите свом сараднику: Дериду сам слушао уживо два дана, Лакана нисам, али знам лично неке његове ученике, и нисам импресиониран. Сме ли се то? Или  ћу опет на вашим страницама бити проглашен за неинтелигентну сподобу, неспособну да докучи тако велелепну мисаону апаратуру. Уопште, да ли је дозвољено зезати се на њихов рачун?
Ви допуштате мом колеги колумнисти, да ми као неком свом ђаку диктира о чему треба да пишем – „о мањку простора за културу у новинама“– а не да се пачам у теоријску терминологију. И то толеришете, то су вам ваљда разлике у мишљењима.   --------------
                                     (Извор објављено: у П.,06.11.2011.)

Минут живота на екрану може срушити пола века узвишене реалности ...


Знак препознавања: Скретање пажње 
....Минут живота на екрану може срушити пола века узвишене реалности или јој, у супротном случају, дати завршни, блештави ореол. Вара се свако ко пати што ће га уместо пет, десет, тридесет минута, у раму ТВ реалности бити само 60 секунди. И тих шездесет некад су четрдесет, о чему усликани појма нема. Данас, кад је степен технолошког развоја досегао врхунце манипулације, информатива заузима високо место са количником истинитости. Употреба технотрикова, фотошопирања, пострадова разних врста, још није деградирала конвенцију информативне слике. Волим напор да се сними кадар овог тренутка, јер већ следећег га нема, волим кад сниматељ узме камеру на раме и закорачи у догађај, кад ухвати светло и ситуацију без режирања и понављања. Сниматељи непредвиђеног, за мене имају ранг заслужних уметника. Волим кад врућ материјал унесем у монтажу, кад га мајстор монтаже меморише и заједно од најбољег, правимо боље, упркос столицама без наслона, дугмићима који на додир отпадају, истрошеним касетама. Ако нам затреба ваздуха, преоријентишемо се на сопствене резерве. Али, наш удружени адреналин добија битку и са техником. И ту не важи рок трајања ни истекла гаранција. Жеља да поетизујемо, да наткреирамо сниматељев занос са терена, успева да збуни и покварену машину. Једном, двапут, и она је принуђена да се понаша као да је од јуче. Одради што јој је задато. Иза тога, зна се шта ће рећи телефони који звоне.
Дакле, ја сам дневно програмирана. И мој нервни систем је – дневни. И крвоток. Ја сам од оне врсте која има добре налазе. Само је повремено, од прекомерне дозе рада – на инфузији. Али, чим водица исцури, поново смо у акцији. Дужа пауза у раду, резултира „падом система“, атрофијом организма. За поштеног информативца дужи годишњи одмор је као пензија. Људи ТВ информативе, то је лига гвоздене нерватуре, физичке и менталне виталности, феноменалног организационог инстинкта, хиперинтуитивности. Стално смо  доступни, кад звони телефон, прва мисао је – редакција! Ми имамо два јата лептира у стомаку. Прво зна се, а друго покреће адреналин сталног опреза. Шта је следеће, који је мој наредни јуриш? И катарза?
Бранка Криловић
објављено: у Политици:  06.11.2011.  Видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Ad-hok-umetnost.sr.html