Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)?

Укупно приказа странице

Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?

Одговор Владете Јеротића
........ «Ренесансни или универзални човек Балкана и Србије, Светозар Бркић, пише о Косовском боју и о Џемсу Џојсу», сведочи Владета Јеротић, у књизи Сећања (Ars Libri: Задужбина Владете Јеротића : Беокњига, Београд, 2010, 240 стр.; стр. 99). Доста година после одласка Светозара Бркића са овог света, Јеротић је осећао потребу, пишући поговор за Бркићеву књигу Одсутност, да поразговара са пријатељем кога је волео, сматрајући га, поред осталог, и за «Ренесансног српског човека» (стр. 102. нав. издања). Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)? Ако у српској литератури и култури после 1945. године има још ренесансних духова, ко су они? Да ли их има и међу оним личностима којих се Господин Јеротић сећа у својим Сећањима? За оне који нису стигли ни да прелистају ни да прочитају Јеротићеву књигу да кажемо да овај неуморни полиграф пише о овим стваралачким личностима: Љубица Марић, Енрико Јосиф, Светомир Настасијевић, Светозар Света Бркић, Макс Еренрајх, Живорад Жижа Васић, Хуго Клајн, Миодраг Поповић, Тарас Кермануер, Меша Селимовић, и Добрица Ћосић Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?

Translate

СУБИТА Диз

Претражи овај блог

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

ЖАР ПТИЦА. Сазвежђе З. ФРАГМЕНТАРИУМ. Слике српског Севера и Југа


Објављено је 23.03.2016. ЖАР ПТИЦА

Почетком пролећа 2016. године, опет сам био неко време у Звижду. И тада сам обилазећи потес "Преко Пека" снимио понешто. Али видео сам, да је у меморији камере остало и неколико клипова снимљених и у Звижду, 2014. године, а затим и у Лебану, на Радан планини. Понека од тих лица живих на филмској траци, у међувремену су - променила свет...Не треба уништавати слике. Не треба их бацати. Не. Негде су фотографије и клипови једини споменици неким преминулим пријатељима. Филм је као жар-птица. (22.марта 2016. По повратку у Београд)

ЛеЗ 0007793

понедељак, 19. новембар 2012.

Четири кратке приче / Владиир Јагличић

Знак препознавања: Бела Тука Друз.Ур
Велики човек  

Највиши човек нашег села био је Тодоровић Милија кога су сви, због висине, називали Јолпаз. Нисам сигуран шта значи та реч, вероватно је турског порекла, можда би ми на то питање одговорио неки речник који, наравно, нећу консултовати, јер немам ништа против спасоносности незнања. За мене реч "јолпаз" значи један висок лик човека који се, помало, клати кад корача (па су га, из зависти, називали и суклатом, што је реч непријазна колико и јолпаз). То друго име, Јолпаз, прилепило се уз њега и потиснуло оно прво, које му је на рођењу даривао кум. Зацело се, од тог имена, Јолпаз, за цело село претворио у Јожета. Можда смо били под утиском Назорове новеле "Вели Јоже", ко зна, она је тада била део школске лектире. Ми смо Јожета обожавали, јер, једини у селу, није морао да скочи да би закуцао кош. Игралиште нисмо имали (биће саграђено у време мог одласка из села), али су сеоски младићи на бандеру, испред продавнице, окачили један комад лима, преостао од неке проваљене кофе, утегли га дебелом жицом и, уместо мрежице, придодали остатке стрининог или теткиног поентласа. На том, једном кошу, играли су кошарку, најчешће са фудбалском лоптом, јер кошаркашку у селу нико није имао, све док је није донео Зоћа, онда кад га је његов отац Дине, по разводу, из градске школе пребацио у сеоску (јер је у градској био понављач, није могао да је заврши). Јоже би стајао под кошем, чинило ми се да је већи и од саме бандере. Подизао би, повремено, руке, делио банане, одузимао лопту једном шаком и, чак и не поскакујући, закуцавао кошеве, један за другим. Сви су га желели у екипи, али је он бирао, намерно, оне најслабије, да би онима најјачим могао да се наруга. Био је херој нас, мањих и слабијих. Узео би, намерно, некога од нас, мање деце, у тим, и ми бисмо победили сваку другу екипу, чак и кад би у њој било више окретних, за кошарку даровитих, младића. Неколико пута сам био у Јожетовој екипи, готово не верујући да ме може снаћи таква једна почаст. Поносио бих се читавог лета и спомињао те победе и успехе које, искрен да будем, никада касније, у животу, нисам превазишао.

Кокоши

Кокоши су у мом дворишту представљале припитомљену дивљину непребројних птичјих јата. Нису умеле да лете као дивље гуске, које су, понекад, правиле стрелицу на безданоме небу, путујући у правцу даљине, само њима знане (а лет смо им кварили тако што бисмо, изненада, побили зашиљено дрво у земљу: истог трена поредак, горе, на небу, оне правилне стрелице би се нарушио, као да смо шиљак заболи у велико срце првог летача; можда смо, одавде, рано, завидели, ономе тамо што нам је недоступно - дечја лица би нам због те небеске покваре обасјала неизразива радост). Не, кокоши су лепршале с плота, узбуђено, са важношћу, кокодачући, нарочито ако су пре тога снеле јаје (многи старији људи су корили своје брбљиве жене следећим речима - што гракћеш као да си снела јаје?). Кокоши су, за мене, имале неизразиву моћ светлуцавог слагања перја са шије, уз које је, ка широким леђима, длан клизио меко и подашно, зарана вапећи за миловањем. Иако стално плашљиве и неповерљиве, можда верујући да сам неки огроман певац, многе би се, преда мном, скутриле и укочиле, очекујући да ћу скочити на њихова леђа, канxама уронити у крила, а кљуном их уштинути за кресту, онако како су то чинили крупни петлови седмокилци. Али, уместо тога, ја бих покупио њихова лака, вечитим ношењем јаја, изнурена, телца, и односио их на кауч, избачен испред наших врата, где бих легао на леђа, непрестанце их милујући од кресте према леђима, покушавајући да осетим бестежинску мекоту перја. И оне би, чинило ми се, задовољно раколиле. Чудиле би се зашто их држим заробљене, а онда би се привикле на мој длан и почеле да куњају, онако како то чине бића која напушта живот. И у томе је, примећивао сам, било сласти одласка, моћи неприсуства, тајне одустајања од навика. Прву дрхтавицу страха заменила би опуштеност мишића који су свикли на земљу заборавивши на предачки лет. И ми бисмо заспали, ронећи у заједнички сан, надежни завичај живих бића која чекају васкрсење. Пролећно сунце би се, мада у препирци с куштравим поветарцем, радо сложило са тим раним одлукама: миловало је моје лице и птичији кљун под склопљеним жмиравим окицама као невидљивим дланом.


Центар


У центру села, или, боље рећи, у центру основне дужи пута која се уздизала према Сугубинама и Пчелицама, стајала је једна од највећих грађевина за које је мој свет знао - сеоска продавница, с Месном заједницом и домом културе. Сви путеви водили су у продавницу коју смо ми називали Задругом, мора бити зато што је, некада, одмах после Другог светског рата, ту било збориште нове власти која је покушавала шумадијске сељаке натерати да се учлане у радне задруге. Од тог покушаја није било ништа, али је, као за многом другом пропасти, остало вишезначно име, подсећајући на оно што властима, сигурно, није било мило - на стару сеоску задругу неподељених домаћинстава, под патронатом једне управе, десне руке бога-оца. Преко пута Задруге и Дома културе налазила се мала сеоска пошта, а испред ње - игралиште, фудбалско и кошарашко.
Иза поште, до пута, мени се чинило одувек - стајале су, наслагане на хрпу, гомиле дебала; стално сам се питао ко их је ту допремио, где су одваљена од корена, и доспела, овако поражена, на простор поред игралишта, крај пута, да опомињу шта се нама, живим бићима, може догодити; то је била сила неумитности, којој је недостајала визија борбе. Сатима сам седео на тим деблима, не верујући да су померљива. С временом, она су постала дом за многа бића чији је живот био тајанствен и скривен оку. Она су се повремено уткривала у разноликости, на овај свет из оног донесене, лепоте, у коме су непојмљиво живела - беху то бубице, опнокриле, шарене, жуте, провидне - да би, одједном, наишле велике и црне, с роговима који су прсте одучавали од додира.

Извори

Село се, на узвишици, настављало на Гледиће, али их је и саме настављало. Засеоци су, често, подножја пред брдима. У свакоме по извор. Непресушност чистоте, ето шта очарава. Нисам схватао зашто су нам у школи говорили да је вода материја без укуса, боје и мириса. Вода није материја. Она је биће провидне боје, провидне све до сржи, са укусом чистоте и мирисом испуњења. Најближи школи био је извор Стублине - кад кренеш према Шаренику, одмах иза Радованових, Мишетових и ]итиних њива.
У шумарку изнад извора чича Радован често напаса, или како ми то овде кажемо, чува овчице и козе. Он с њима разговара онако како ја то чиним с бубама, травкама и кокошима. Свакој зна име, порекло, датум јагњења или мркања. Има међу њима и јаловица, рогана и шутана, има и бесполних адума, али их је више код јаради којих у селу нема много; (кад се појави адум, чека се први посек, јер адум, немајући полних обележја, не може да мокри, живот адума само мучи, ваља га ослободити, да не премире у мукама; често ветеринари, или људи искуснији, отварају адуму мокраћне канале, на стомаку и онда се мокраћа слива низ крзно, али то је само тренутно ослобођење; често адум при нестручној хируршкој интервенцији и прецркне, па тако ни за посек не стигне; адум је треће близанче козино, по правилу: једно је мушко, друго женско, трећи је адум).
Вода је у село доведена са горских клисурина, где тече слободно и чисто. Кад изађеш у планину, ту воду пиј са саме реке (чак и онда када је, десетак корака изнад тебе, залутао xелеп дивљих коња или крдо крава које се, по правилу, напоје, а онда помокре у реку; и тада је река чиста - камен је чисти и поново претвара у питку лепоту). Слободно пиј из шаке, ништа више се у животу не може постићи. У доњим деловима села, преко друма, ка проломима и думачама, вода није тако питка као према Сугубини и Шаренику. Свако сеоско домаћинство подигло је чесму, јер је Србија земља чесама. Вода је као мед. Неки кажу да је кречна, да је кваре многобројне сеоске штале и пољски клозети. Мој стомак, моја утроба, знају да су најобичнији лашци. Ако је било у овом животу здравља, онда од питке сеоске, горске, воде. Онда од траве, зелене, од шума у којима се дише слободно. Вода и ваздух су ми напунили тело и обликовали душу - они су, заправо, саставни део тога нечег што се друкчије и не назива до душом. То је жуђена чистота, то је слобода за којом се вапи. Она се, с временом, претвара у људски облик, у облик најбољег друга, или вољене жене. Тако нам они постају ваздух који дишемо, вода коју пијемо, јер смо научили наук давања и непрестане жртве. Јер смо се научили стрпљењу с којим чекамо, вековима, дан кад ће устати мртви. Од тог се чекања нећемо уморити, ни вода није.