Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)?

Укупно приказа странице

Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?

Одговор Владете Јеротића
........ «Ренесансни или универзални човек Балкана и Србије, Светозар Бркић, пише о Косовском боју и о Џемсу Џојсу», сведочи Владета Јеротић, у књизи Сећања (Ars Libri: Задужбина Владете Јеротића : Беокњига, Београд, 2010, 240 стр.; стр. 99). Доста година после одласка Светозара Бркића са овог света, Јеротић је осећао потребу, пишући поговор за Бркићеву књигу Одсутност, да поразговара са пријатељем кога је волео, сматрајући га, поред осталог, и за «Ренесансног српског човека» (стр. 102. нав. издања). Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)? Ако у српској литератури и култури после 1945. године има још ренесансних духова, ко су они? Да ли их има и међу оним личностима којих се Господин Јеротић сећа у својим Сећањима? За оне који нису стигли ни да прелистају ни да прочитају Јеротићеву књигу да кажемо да овај неуморни полиграф пише о овим стваралачким личностима: Љубица Марић, Енрико Јосиф, Светомир Настасијевић, Светозар Света Бркић, Макс Еренрајх, Живорад Жижа Васић, Хуго Клајн, Миодраг Поповић, Тарас Кермануер, Меша Селимовић, и Добрица Ћосић Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?

Translate

СУБИТА Диз

Претражи овај блог

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

ЖАР ПТИЦА. Сазвежђе З. ФРАГМЕНТАРИУМ. Слике српског Севера и Југа


Објављено је 23.03.2016. ЖАР ПТИЦА

Почетком пролећа 2016. године, опет сам био неко време у Звижду. И тада сам обилазећи потес "Преко Пека" снимио понешто. Али видео сам, да је у меморији камере остало и неколико клипова снимљених и у Звижду, 2014. године, а затим и у Лебану, на Радан планини. Понека од тих лица живих на филмској траци, у међувремену су - променила свет...Не треба уништавати слике. Не треба их бацати. Не. Негде су фотографије и клипови једини споменици неким преминулим пријатељима. Филм је као жар-птица. (22.марта 2016. По повратку у Београд)

ЛеЗ 0007793

субота, 16. јануар 2016.

DOBITI NIN-OVU NAGRADU/ Boško Tomašević


književnoestetski i politički debakl
                                 

Kada vam izdavač, po inerciji ili po svojoj obavezi, ne znam, roman koga ste kod njega upravo objavili pošalje žiriju institucije NIN-ovog konkursa za dodelu NIN-ove nagrade za roman godine, onda vi, hteli ili ne hteli, samim svojim učestvovanjem u besmislenoj igri sujete i politikanstva dalekoj, po prirodi stvari, od estetike i etike,dajete legimitet onome što vas ne interesuje, što prezirete i što prezirati, naprosto, morate.Jer, do danas desetak, više ili manje, slučajnih, a valjanihNIN-ovom nagradom ovenčanih izvadaka iz šezdesetogodišnje produkcije jugoslovenskog i, sada samo, srpskog romana, spram pedeset romanesknih Parkinsonovih korenovanja, bauljanja, semoljanja i gledanja kroz "ruski prozor" ne oživljuje ambicije ozbiljnih proizvodjača umetnosti romana da isti budu priključeni, sudeći po dosadašnjim laureatima, na, kako lepo reče Saša Ilić, manje-više ravnogorski književnovrednosni softver NIN-ove nagrade. Delo i ime laureata iz 1972., sjajno prozvanim "lažnim carem Šćepanom Kišom",ne menja bogzna koliko sjaj i pozadinu ovog softvera, budući da je isti "car" ionako bio veliki majstor "upotrebe slike identiteta", čas jevrejskog, čas pravoslavnog, čas disidentskog, čas domoljubnog, kako kad i gde mu je odgovaralo, tako da ga je bar jednom, ako ne više puta kao Dobricu Ćosića i Oskara Daviča, NIN-ov protočni žiri morao otrpeti i najzad i njega, "Borhesovca", više za namere, nego za delo imaginacije, nagraditi.Svi oni romanopisci i romaneskni "stilovi" kojima je po tom kalkulantskom modelu u kasnijem sledu dogadjaja nagrada bila dodeljena, bili su, uglavnom, potomci ove nemaštovite vizije NIN-ovih potonjih žirijevskih posada. Dakle, ako nisu "Semolj zemlja", "Vaznesenje", "Ukop oca" ili "Sitničarnica 'Kod srećne ruke'" onda su to "Bezdno", "Karakteristika", "Kiša i hartija", "Glasovi u vetru" ili "Veliki rat" koji, svi zajedno, daleko stoje iza romana "Derviš i smrt", "Upotreba čoveka", "Romana o Londonu", "Ljudi sa četiri prsta", "Vrata od utrobe", "Izlazak", "Čizmaši", "Hazarski rečnik", "Forsiranje romana reke", "Odbrana i propast Bodroga ...".U svemu, od 1954. do danas,deset uspelih romana prema pedeset ovenčanih sa Parkinsonovom Semolj-lentom.
Dakle, kada sam već svojom nesmotrenošću ušao u igru koja mi ne priliči, to još uvek ne znači da u vreme kada ovaj tekst pišem (kraj decembra 2015. i početak januara 2016.) ne mogu da se nadjem u ulozi čoveka koji će bar jasno reći šta generalno misli o NIN-ovoj instituciji nagrade za roman godine kao i o upravo tekućoj, za ovo doba godine uobičajenoj, halabuci upriličenoj oko dodele Nedeljnikove nagrade za "najbolji" roman objavljen u 2015. godini. Predložak "najbolji" potrebno je gotovo obavezno pisati pod znacima navoda, jer u devedeset posto slučajeva bilo koja aktuelna posada NIN-ovog žirija će što se tiče zadatka da izabere"najbolji ovogodišnji roman", ako tako šta uopšte postoji i ako nije besmislica, omanuti. Budući da pedeset puta, kako rekosmo,jeste omanula. Sjajnim radom na mitu, poput drugih "ozbiljnih" književnih nagrada u svetu, i institucija NIN-ove nagrade za roman godine unutar ovog književno-geografskog prostora uspela je da od svakog srpskog (nekada jugoslovenskog) romanopisca napravi pobožnog iščekivaoca poniženja i Ničega. Ti Poniženi a nagradjeni svakako su zaboravili na sudbinu nekada slavnih francuskih romansijera Pola de Koka (Paul de Kock), Šarla Viktora Prevoa vikonta od Arlinkura (Charles Victor Prévost, vicomte d' Arlincourt), Žorža Onea (Georges Ohnet) ili Ežena Sija (Eugen Sue). Imena ove četvorice pisaca nismo naveli slučajno. Isti su, svojevremeno, bili slavniji od Balzaka, Igoa ili Flobera. "Krovovi Pariza" Ežena Sija bili su čitaniji od Igoovih "Jadnika" a isti pisac bio je tada slavljen poput danas besomučno nagradjivanih srpskih pisaca Albaharija, Velikića, Basare, Bajca, Gatalice. Ono što smo u ovom pasusu hteli da kažemo jasno je, pa ipak, recimo to isto još jasnije. Postoji li u srpskoj književnosti danas neki pisac čije će delo nadživeti navedenu petoricu i još nekoliko nenavedenih, pisaca "slavnih", maženih i paženih poput nekada Pola de Koka, Oktava Fejea, Pola Fevala, Žila Sandoa, Viole le Dika, Leona Kladela (ovaj poslednji je svojevremeno bio slavniji od Bodlera) a o kome srpska književna kritika do danas nije rekla gotovo ni reč? Kritičari koji dolaze takve će, verujemo, naći.
O NIN-ovoj nagradi pisano je bezbroj puta. Stav koji bismo želeli da podelimo sa nekim koji je o instituciji te nagrade već pisao jeste onaj ispisan na kraju teksta Saše Ilića "Trigonometrija NIN-ove nagrade" i koji glasi: "Bojkotovati instituciju kakva je NIN-ova nagrada. Sve drugo je ne samo njena legitimizacija, nego i čuvanje tabua koji se nalazi u ninovskom srcu tame".To srce tame nije, verujemo, izlišno uvek iznova preispitivati. Do utuljenja. Jer svakom godinom koja dodje na red da joj se preispituje srpska romaneskna plodnost i donese odluka o njenom "najboljem romanu" stići će se do svojevrsne linije književne nesreće i uvek podlo smišljene nepravde koja gredi onom ko ovenčanje očekuje upravo iz toga srca.
Okrenimo se sada ovogodišnjoj ludosti ovog srca tame, njegovim dramskim elementima koje smrkava i na način nezadovoljene žene histeriše njegov najnoviji Žiri, agonizujući ga već svojim katakombskim duhovnim širinama skrbljenim ovoga puta pod imenima: Božidara Boža Koprivice (predsednik žirija), Mihajla Pantića, Jasmine Vrbavac, smernog g. Zorana Paunovića i (nevine u svemu tome) časne gospodje Tamare Krstić. U broju 3392 od 31. decembra 2015. godine na stranicama NIN-a pod naslovom "Preobilno, a sirotinjsko" sročen je redakcijski tekst ovog nedeljnika u kome su se povodom prošlogodišnje romaneskne žetve našle mračne i potkazivačke izjave čelnika NIN-ovog žirija za "najbolji roman" objavljen na srpskom jeziku 2015. godine. Novi žiri, zajedno sa sistemom grešaka već upisanim u ovaj šezdesetogodišnji hod kroz tamu, bacio se, sa žarom poput prethodnih, da publici svoje pretsedavanje Kosturnicom objasni zaglupljujućom senkom podvlačenja crte ispod srpske romaneskne produkcije 2015. Godine koju su oni svojim duhovnim vidokrugom i kritičarskom čašću konfiskovali(i falsifikovali do odricanja smisla sopstvenog posla) i kojoj će za tu godinu da odrede i Krst i Kovčeg.  Bar za tu godinu, čemu će se obradovati samo les femmes de chambre, poneka lepa duša kojoj je cilj da "bude u toku" domaćih literarnih zbivanja i rodjaci nagradjenog (jer ova Institucija, da ne bude zabune, ne nagradjuje delo, njegove estetičke domete, no političkoknjiževni profil autora).Takozvane velike književne nagrade zasnovane su na bogolikoj naivnosti i prostodušnosti onih koji su spremni da budu nasamareni mistifikacijom i pukom maskaradom auratizacije Praznog Ništa i zanosnog Smeća.
Ilustracije radi, navedimo neke delove iz teksta "Preobilno, a sirotinjsko" koji sadrže "promišljanja" NIN-ovog žirija na temu produkcije romana u Srbiji 2015. godine. "Ko može bolje da svedoči o izdavaštvu i književnoj produkciji u protekloj godini od članova žirija za NIN-ov roman godine", pita se NIN-ova Redakcija, dajući potom istima reč. Prvi  je dobija Božo Koprivica, književnik kome, po sopstvenom priznanju iskrenom i kome ništa ne zameramo, "književnost nije prvi dar", no, kako reče u jednom intervjuu, "lopta", kojoj, kažemo mi, na žalost i sticajem okolnosti, nije mogao da ostane veran te je do sada uspeo da objavi četiri knjige, bude dramaturg i navijač Partizana. I sada je sve to, samo je svom curriculum-u dodao i zvanje predsednika NIN-ovog žirija. Ono što je Božo Koprivica tim povodom rekao (konfuzno stanje u izdavaštvu, preporuke korumpiranih recenzenata romana pristiglih na Konkurs, književnoestetska izvodjenja štiva romana koja bi mogla da odgovaraju estetskom ukusu "vladajuće klike", itd.) može, eventualno, da bude opšte mesto koje bi neko mogao da potvrdi ili da negira,  ili, pak, da sa još manje dlake na jeziku kaže da Instuticija kojom g. Koprivica predsedava ima malo smisla ukoliko se uzme u obzir činjenica da je svaka "prošlogodišnja" romaneskna produkcija prebogata naslovima a donekle tanka po svojim estetičkim dometima. I šta bi onda to trebalo da znači i koje konsekvence bi stoga bilo potrebno da se povuku? Ukinuti NIN-ovu nagradu ili osnovati škole za romanopisce po ukusu članova žirijaili podučiti izdavače šta da objavljuju?  Živimo unutar zbivanja koja poriču mnoge smislove pa onda koji smisao ima Žirijeva anatema bačena na srpsku romanesknu produkciju protekle godine osim da se odustane zbog činjeničnog i Nepopravljivog. Medjutim, Žiri se uortačio sa samim sobom i pokušava da radi svoj posao. Tako, u okvirima toga,Žiri će, s jedne strane, operisati sa imenima etabliranih autora (D. Velikić, S. Basara, S. Vlajković, Dj. Pisarev, V. Kecmanović, D. Bugarčić, R. Beli Marković, A. Gatalica, G. Ćirjanić, M. Savić), s druge, navešće nova imena koja će, jednom, navodno, "zauzeti važna mesta u povesti srpske književnosti" (Dana Todorović, Dejan Tiago Stanković, Vladimir Tabašević, Ljubomir Koraćević) a koja, zapravo pretstavljaju samo alibi za dalje postojanje nagrade u dramoletu zvani "NIN-ova nagrada", (videti tekst: "Širi izbor romana za NIN-ovu nagradu 2015. U drugom krugu 38 naslova"), dok će, s treće,u ovogodišnjem slučaju ad hoc odbaciti stočetrdeset naslova romana koje, dakako, nije pročitao (ko veruje da bilo koji žiri /pro/čita sve što na Konkurs pristigne pripada tamnom vilajetu puko Verujućih zbog kojih se nagrade, delom, i ustanovljuju a plan igre time biva dramatizovan, zaokružen i pripušten u sferu agona). Medjutim, upravo u prvoj i trećoj "kvaci" se i nalazi problem, budući da sa prvom, imajući u vidu tzv. "halo-efekat", nijedan žiri ne bi imao problema, jer se od istih, navodno, i očekuje (zašto?) da s estetske tačke gledišta imaju uredjena štiva spremna da budu nagradjena (primer: Velikić, čiji je roman u 2015. godini već nagradjen dvema nagradama). U trećem slučaju, u paketu su odbačeni oni autori koji, navodno, proizvode smeće i za čija imena žiri, po (s)mutnim rečima Jasmine Vrbavac, "nikada nije čuo" (ne nagradjuje se, valjda, poznato ime za koga je žiri čuo, no delo, gdjo Vrbavac). U prvom slučaju izabrani su oni autori (M. Savić, S. Basara, S. Vlajković, D. Bugarčić, R. Lukać, V. Žurić, Z. Živković, A. Gatalica, D. Velikić, R. Beli Marković, G. Ćirjanić, V. Kecmanović) za koje se blanco veruje (zašto?) da su napisali roman vredan nagradjivanja i koji već unapred, u tzv. "prvom, odnosno drugom kolu" izbora, dobijaju glas celokupne žiri-posade samim tim što su "prošle godine" i u konkursnom roku objavili roman, što je princip u moralnom pogledu više nego sumnjiv, pa ipak, isti se tokom cele istorije NIN-ove nagrade ne menja,  pa u rečenom dramoletu svake godine imamo istu priču i isti scenario. (Pre četrdeset-pedeset godina glavni mogući laureati su bili Ćosić, Davičo i isto tako Koš, Antonije Isaković, M. Lalić, jer kako bi uopšte bilo moguće da ova petorica NIN-ovu nagradu ne dobiju. Prema sadašnjem stanju stvari samo je pitanje vremena kada će nagradu dobiti V. Ognjenović, V. Bajac, V. Kecmanović, L. Barna, V. Žurić, Lj. Arsić, budući da su Albahari, Velikić, Basara, F. David već "namireni", mada i u ovom sadašnjem vremenu, ne sumnjamo, ima aspiranata à la Davičo koji se ne bi nećkali da po drugi pa i treći put nagradu dobiju).
Vulgarno smešnu i posve pretencioznu izjavu jednog kvazi-autoriteta dala je NIN-ovoj Redakciji Jasmina Vrbavac, "vlasnica", kako Redakcija navodi, "nagrade Sterijinog pozorja za teatralogiju za knjigu Žrtvovanje kralja, mit u dramama Ljubomira Simovića" (inače, srpskog pisca čiji se mit srpskom književnom scenom širi poput mita o ovde već navodjenom Polu de Koku). Navodimo reči "vlasnice nagrade", usput primećujući da jedan član žirija nagrade za roman više voli loptu, drugi dramu: "Kao iza ogledala, u svetu domaćih Alisa i čarobnjaka iz Oza, pisci različitih zanimanja, ali i poneki teoretičari, kritičari, profesori književnosti, nastavnici, novinari i bibliotekari, pišu za paralelni svet izdavačkih kuća, novina i književnih časopisa, a potom žiriraju i nagradjuju nekim lokalno prepoznatljivim nagradama lokalno poznate spisateljske veličine. Biografije tih pisaca ne razlikuju se od biografija pisaca koje poznajemo sa stranica vodećih književnih časopisa i medija. Mnoštvo do sada objavljivanih knjiga, nekoliko nagrada, čak i pokoji prevod, to su biografije autora za čija imena nikada nismo čuli. S pravom? - Nesumnjivo!" Ista "žirijka", s malicioznošću primerenoj neostvarenoj osobi, nastavlja: "Kao što je i gotovo nemoguće da ćemo za njih čuti samo zato što su im knjige bile poslate na adresu NIN-a ne bi li se našle u konkurenciji za najprestižniju (sic) nagradu za roman. Tužna je ova politika samozavaravanja koja, ako je sudeći po broju amaterski pisanih romana, dominira književnom scenom". Pročitavši navedenu izjavu gdje Jasmine Vrbavac bili smo, kako već rekosmo, zatečeni vulgarnošću i arogantnošću, te ne manje pretencioznošću iste, pitajući se ko je ta gospodja, budući da na svoje zadovoljstvo već više od četvrt veka živimo u Francuskoj i Austriji te nismo imali priliku da o njoj išta čujemo dok, po čudnom sistemu nečijeg nesretnog izbora, nije postala član NIN-ovog žirija i tako se uvrstila u plejadu onih koji su šest decenija tokovima žiriranja već jezdili i, uz to, gotovo po pravilu, imali priliku da vredjaju logiku stvari kojoj je bilo kakvo "žiriranje", sticajem okolnosti,izloženo. Curriculum gdje Vrbavac mi nije odveć važan, iako je indikativan poput svega onog što se u srpskoj politici i kulturi poslednjih trideset godina dogadja, a zove se, prosto naprosto: farma. Ista je, čitamo, kako nepismeno u NIN-u piše"vlasnica" (vlasnici smo kuće, psa, imanja, ali nagrade nismo!) izvesne lokalno prepoznatljive nagrade i lokalna veličina u gradu Beogradu čija se, biografija, koliko se dâ videti, ne razlikuje od "velikih imena" srpske medijske estrade pa ipak se sa svojim siromašnim kvalifikacijama,po jednom pukom "apsolutizmu stvarnosti" koji nas od vremena Slobodana Miloševića do Aleksandra Vučića lupa po glavi, uspela da prišljamči priči o onima koji su nekada, na temelju čudne zanesenosti, bili članovi NIN-ovog žirija, poput Milana Bogdanovića, Borislava Mihajlovića Mihiza, Zorana Mišića, Petra Džadžića, Muharema Pervića. S pravom? - Bože sačuvaj, nikako! No, gdja Vrbavac je članica žirija i basta!, te daje izjave (to joj je posao) o svetu koji, sasvim je izvesno, slabo razume, osim ukoliko je za taj posao nisu kvalifikovale tri knjige od kojih je jedna magistarski rad o dramama Ljubomira Simovića, i dve tanke knjige eseja. Ne baš "kao iza ogledala", ali, izvesno, kao ispred ogledala medju članovima žirija, iz ko zna kojih razloga, nalazimo ljude sa mini opusom i minimalnim znanjem, uz to arogantnih po svoj svojoj dužini, visini i širini. Pošto, kao što na početku rekoh, ne pripadam onima kojima je bilo zadovoljstvo da im knjiga "bude poslata na adresu NIN-a ne bi li se našla u konkurenciji za najprestižniju nagradu za roman" (izdavač je to učinio bez moga znanja ili bar onda kada je bilo kasno za bilo kakvu moju reakciju; uz to, dugi niz godina živim u inostranstvu pa me običaji srpskih izdavača ne moraju da interesuju; konačno,nijedna ljudska slabost ne bi "pokolebala moj bezobrazluk" da nekome spram koga sam ravnodušan na procenu podnesem ono što je istima na procenu podneti bezukusno, sramotno i nepoetično), ipak, reda radi, pozivam da se kritičarka Vrbavac pozabavi mojim, do nje slučajno "stiglim" romanom "Niko, nigde". Svo njeno znanje, sudeći po onome kako je prikazano u njene tri knjige, biće, spram štiva romana, komično, po ambicijama tašto, a po rezultatu, ako to svoje znanje upotrebi, otužno nesrećno i po čemu će gdja Vrbavac biti tek ono što jeste: čovek sa tri afektivna nadahnuća koja opravdavaju sve anomalije komedijantske izjave rečene gospodje.S druge strane, mene, dakako, ne interesuje šta je druge autore i njihove izdavače nagnalo da svoje produkte, kakvi god da su, pošalju  na konkurs Institucije NIN-ove nagrade. Možda su isti proizvodi uistinu smeće, kako nadobudna kritičarka veli, ali šta se to mene tiče. Konačno, teško je pretpostaviti, da je baš sve smeće što je izvan već unapred poznatog žirijevog opredeljenja, na Konkurs poslato. Nisu svi članovi redakcija izdavačkih kuća koje su poslale dela svojih pisaca na Konkurs budale, a NIN-ov žiri vrhovni arbitar koji o ovogodišnjoj romanesknoj produkciji u Srbiji bahato izjavljuje: "Preobilno, a sirotinjsko". Odmah da kažem: sirotinjski je roman Kecmanovićev, Basarin, Ljubice Arsić, V. Žurića koji kao da su pisani "po zadatku" u smislu: "To se traži, daj da o tome pišem". Radovan Beli Marković je napisao dobar roman, takodje i Dejan Tiago-Stanković. Posao NIN-ovog žirija, de factoi na žalost, je bio: da izdvoji petnaestak ne dela, no imena autora koje će unapred predložiti za Nagradu, a ostatak pristiglog materijala da jednostavno stavi ad acta. I to je, verovatno, nešto "najmoralnije" i "najprirodnije" u tokovima poslovanja žirija. Ili su svih stodesdamdesetdevet pristiglih romana svi članovi žirija tokom dvanaest meseci 2015. godine pročitali i uverili se da su isti smeće?! Besmislica i laž stoji u korenu svakog žiriranja, svake odluke o nekakvoj književnoj nagradi. I, dakako, puka medijska igra. Ovoga puta nagradjivanje autora navodno "najboljeg romana". Institucija svake nagrade sadrži potrebu za dominacijom unutar polja za koga se založila. S jedne strane, uočljiva je namera svakog žirija da nametne svoj autoritet, s druge, nagrada uverava nagradjenog da mu je delo vredno onoga što  nagrada simbolički donosi: ugled i dominaciju u sferi posla kojim se bavi. No, nevolja je u tome što dežurnih obesmišljivača svega  i fast-thinkers-a  ima svuda, pa tako i u okvirima književnosti, odnosno književne kritike. Slanje knjige na konkurs, žiriranje, objava o nagradjenom delu postaju pretstava. U to stanje posao nagradjivanja dospeva zahvaljujući kapitalizaciji onoga što priroda književnosti nije. Jedno književno delo se ne piše da bi bilo nagradjeno, no  da bi u okvirima piščeve zamisli bilo stvoreno i potom, eventualno, u zavisnosti od piščeve volje, bilo predato javnosti bez ikakvog sudelovanja agona u toku navedenog procesa. U tom smislu u ovom radu i govorimo o činu besmislenosti čina žiriranja na osnovu čega i proizilazi zahtev za ukidanjem institucije Konkursa i nagrade. Dakle, suština svega ovde napisanog ne sadrži samo ukazivanje na prirodnu zloupotrebu članova žirija u poslu odlučivanja, no o ukidanju  institucije nagrade. Nije stvar o budućoj odgovornoj kontroli nad žirijem, no o ukidanju institucije nagradjivanja i isto tako nije reč da tzv. moralne vrednosti zamene moralne idiotizme, već o ukidanju nečega što je "nagradjeno" u procesu privida posla nagradjivanja. Naravno, ovome će se suprotstaviti realitet puke prakse koja stvoreno književno delo vidi kao predmet kapitala. Stvaranje književnog dela je jedna ljudska aktivnost. Kada neko putem stvorenog dela zaradjuje, stvaranje postaje rad. Kada stvoreno delo postane deo agona (takmičenja) u cilju dominacije umetničkog proizvoda nad nekim drugim, isto postaje sport, zabava i razonoda. Aura umetničkog iščezava. Svi članovi NIN-ovog žirija - da se  vratimo temi - pristali su da budu učesnici navedene pretstave koja sa prirodom umetničkog dela ne stoji ni u kakvoj ontološkoj vezi.
Članstvu NIN-ovog žirija pribrojan je - ko zna zašto - i to po drugi ili treći put i Mihajlo Pantić, čovek koji, kako lepo u "Betonovom" portretu iste osobe piše, brižno neguje "image instucionalizovanog autsajdera" koji svoje brojne profesije (književni kritičar, pripovedač, profesor na Univerzitetu, urednik, član brojnih žirija i književnih udruga) nikada nije vodio sam, no, "delajući na više frontova", uvek kao posvojče institucijâ koje su  imale ulogu da mu čuvaju ledja i da legitimizuju njegov banalan curriculum. Sjajan portret o njemu napisala je i Svetlana Slapšak, inače njegova poznanica iz njegovih dana na Institutu za književnost. Opis toga portreta mogao je zaboraviti samo Mihajlo Pantić, ostalim čitateljima teksta Slapšakove isti je ostao nezaboravan s obzirom na to koliko je koloritan i uverljiv pa se, bez bojazni da je zastareo, može čitati i danas, a u ključu onoga što jeste srpska svakodnevica, njeni hunski itinereri, od politike do umetnosti. Poznat kao kritičar kome je uravnilovka specifična "kritičarska crta" (što se navodi i u njegovom portretu na stranicama "Betona", 5. maj 2009.), Mihajlo Pantić se sa istom tom crtom pojavljuje, sada u ulozi člana NIN-ovog žirija, komentarišući ovogodišnju srpsku romanesknu produkciju. Srpski roman je, prema Pantiću, "u dobroj kondiciji", ali izdavači objavljuju "baš sve što je napisano" pa se, stoga, puno toga "mirne duše može zaobići", samo nikako ne, ono što bi zdrav i nepotkupljiv književnoestetski ukus mirne duše svakako zaobišao. No, ne i Mihajlo Pantić koji, zajedno sa žirijevskom svojtom, odabire ono što je moralo unapred biti odabrano, i to na temelju  dvanaestak imena učesnika (ne dela!) koji su svi odreda drugari, prijatelji i poznanici petočlanog žirija.Prosto-naprosto, isti reprezentuju porodicu i svojtu kružoka Vide Ognjenović, njenu odojčad ili pensku grupu pisaca, koji se pod zaštitnim imenom PEN-a na "srbski" način igra ugledom ove svetske spisateljske organizacije. (Pitati šta o srpskom PEN-u misle srpski pisci koji nisu članovi ove organizacije). Ostali učesnici Konkursa svoje romane su pisali u kategoriji "svega" što su izdavači "sa ruba i iz jednosobnih stanova", navodno bez ikakvih estetskih kriterija hteli da objave. Oni pak unapred odabrani, njih dvanaest, svoje romane su, dakako, pisali u "tematskom, jezičkom i poetičkom rasponu vrlo širokom", "estetski potentnom, društveno aktivnom", "umetnički usredsredjenom na važna pitanja prošlosti i sadašnjosti". - Mogu li se na sažetiji način reći banalnosti? Može li se praznoslovljem na još apsurdniji način poniziti ono što je upriličeno pod aurom ozbiljnosti i pripremano kao "dogadjaj"? Neko od srpskih romanopisaca je stvorio to što je o stvorenome Mihajlo Pantić rekao? Ko? - Niko i svako! Ispod besmislice se može svako potpisati i - niko. Sve jeste i nije tako. Važno je promovisati ćud Institucije NIN-ove nagrade. A to može samo neko kome je stalo da romaneskna produkcija u Srbiji bude vidjena na nogama jedne prostitutke. I sve to ima veze sa stvarnošću romaneskne produkcije u Srbiji koliko i nema - nikakve.Proishodi da je posao srpske književnosti i srpske književne kritike na kraju jedne godine i početku sledeće da zapodene jednu igru koja je besmislena i koja ponižava sve njene učesnike.
"Tako se u godinama preobilja olako objavljenih knjiga, gubi bilo kakva odgovornost izdavača, potpisanih urednika, recenzenata i autora: nad nevinom belinom papira; prema rečima i jeziku; obliku i formi, prema gradji; nasledju književnosti; citiranim delima koja stoje upisana velikim slovima u istorij književnosti; prema značaju nagrade za koju konkurišu a pre svega prema poimanju književnog teksta". - Ovo pripoveda četvrti član žirija Zoran Paunović. Opet ocenjujući prošlogodišnju romanesknu produkciju onako paušalno poput svojih prethodnika. Pljujući i ponižavajući svakog učesnika na Konkursu, osim dvanaestorice Velikih, a da isti ostatak od "samo" 167 romana nije ni pogledao, zabašurujući očiglednu činjenicu da mu je, de facto, i bilo nemoguće da svih 179 pristiglih romana uistinu i pročita. Pitajmo ga:  Gospodine Paunoviću, da li ste svih 179 romana, od kojih 167 čine "olako objavljene knjige", pročitali? - Sme li, koliko i ostali članovi žirija, reći da jeste. - Kako je onda, zajedno sa svojim pajtosima, došao do tvrdjenja da je 167 knjiga olako objavljeno i da se pri tome "gubi bilo kakva odgovornost izdavača, urednika, recenzenata i autora"? Čin takve svinjarije pripovedanja o nečemu što do kraja nije učinjeno mora pri tome da ostane - svinjarija. Glumljeni očaj Vrhovnika nad ovogodišnjom srpskom romanesknom produkcijom može se sagledatii u svetlosti mehanizma sirove moći koja je ovima poverena a koju oni sada iskaljuju nad učesnicima konkursa od kojih je većina njih tu da dobrovoljno trpi poniženja u vidu ad hoc izrečene uravnilovke i držanja lekcija koje glase da je devedeset posto poslatog materijala na Konkurs smeće, odnosno, bar u jednom slučaju, "pita od govana" (Prostačko poigravanje rečima Božidara Koprivice sa naslovom romana "Pita od šita" autorke Aleksine Djordjević).Iza te buke i besa Vrhovnika slepo će i sa puno poverenja u časno uradjen posao, na kraju priče, stati Institucija koja im je  zadatak i moć poverila.Zar to, u krajnjem ishodu, ne pretstavlja licemerstvo Institucije?Njen poraz? Koja je to Institucija koja unutar takvog konteksta ne mora nužno da se srami nad zloupotrebljenom moći i nedovršenim poslom svojih slugu? I ko će iduće godine kada opet bude "raspisala" konkurs Instituciji verovati? Ko će opet pristati na poniženja Vrhovnika da bi posle svega tek on, Jedan, primio nagradu okaljanu animoznim nipodaštavanjem dela onih koji tu nagradu nisu primili, jer su "olako i bez odgovornosti prema rečima i jeziku, obliku i formi, prema gradji i nasledju književnosti" objavili, uz pomoć nebudnih izdavača, ono što su napisali. Živeći u svetu časnih ljudi Nemačke, Francuske i Austrije ja, povodom završetka nekog književnog konkursa još ni jednom nisam pročitao tako sramotan i potkazivački izveštaj jednog žirija koji ima potrebu da govori o nečemu što mu je bio zadatak (da sve što je na konkurs pristiglo pročita), a da taj zadatak, čak ni mehaničkim činom pukog čitanja, nije ispunio.Pa ipak o tome s punim ustima, u vidu berijevskih izveštaja, govori. Konačno, ako je ovogodišnja romaneskna produkcija ništavna i sirotinjska, zar se ovogodišnji laureat, kako mu na bezbroj načina sugeriše Žiri, ne mora stideti da je pobedio jedno prazno Ništa, konkurenciju bez imena, te da je, samim tim, i sâm tek nužni pobednik nad književnim autsajderima koji je Žiriju svoje sve same neuspele kreacije podneo na uvid?!
Proishodi da je tako. Stoga, ovogodišnji laureat, ako ima spisateljskog ponosa, ne bi trebao da NIN-ovu nagradu primi. Posle toliko prošle godine olako objavljenih knjiga, kako u horu veli Žiri, zar i njegova nije tek samo približno olako ili do-olako objavljena i sličnih je umetničkih vrednosti kao toliki broj romana koji nemaju "odgovornosti prema rečima i jeziku, obliku i formi ..." Unapred sumnjamo da će razmišljanje budućeg laureata ići prema tim visinama i ka tim širinama. Isti će biti sasvim praktičan i prizeman čovek. Posle četrdeset godina, kao i u slučaju Petka Vojnića Purčara i Mira Vuksanovića i brojnih drugih, niko se neće pitati a za šta je dotični dobio NIN-ovu nagradu. Dobio ju je i - tačka. Jednom će, medjutim, biti zaboravljena i NIN-ova nagrada. Ostaće petnaestak srpskih romana objavljenih tokom dvadesetog veka. Nekadašnji ukori NIN-ovih žirija piscima i taština laureata neće više imati ikakvog smisla. Komedija će kad-tad biti završena. NIN-ov kanon romana  gradjen šezdeset godina pokazaće se, osim u nekoliko slučajeva, kao književnoestetski i politički debakl.

                                       Boško TOMAŠEVIĆ
                                              Beč, januara 2016.







1 коментар: